Милан Ракић
Београд, 1876 — Загреб, 1938
Рођен је 30. септембра (18. септембра по јулијанском календару) 1876. године у Београду. Његов отац био је Димитрије Мита Ракић, министар финансија 1888. године, а мајка Ана је ћерка академика Милана Ђ. Милићевића. Сестра Љубица је била удата за Милана Грола. Био је ожењен Милицом, ћерком Љубомира Ковачевића.
У време Првог балканског рата постављен је за првог окружног начелника Приштинског округа (њега убрзо смењује Тодор Станковић).
Ракић се својим првим песмама јавио у „Српском књижевном гласнику“ 1902. Потом је објавио три збирке песама (1903. 1912. 1924.), које је и публика и књижевна критика најодушевљеније поздравила. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише.
Критички осврт
Његове малобројне песме одликују се највишим уметничким особинама и представљају врхунац у изражају оне песничке школе коју је основао Војислав Илић. Поред Шантића и Дучића, Ракић је трећи велики српски песник данашњице. И он је песничку вештину учио на француским узорима, али их није подражавао, већ је остао националан и индивидуалан. Он не пева ренесансне мотиве и бледе принцезе, већ православне и народне светиње: Јефимију, Симониду (Симонида), напуштену цркву крај Пећи, Газиместан (На Газиместану) итд. Он није фриволно духовит; савршенство његова израза није сјајан вербализам, већ вештина савладана до краја, вештина у облику кад постаје присна и спонтана. Он се нарочито истиче као версификатор. Усавршио је једанаестерац употребом богатих, звучних и неслућених сликова, давши му широк беседнички тон, свечан и отмен, буран каткада, а миран и присан најчешће. Његов језик је беспрекорно чист и крепак, реченица кристално јасна, стил без емфазе и блеска, умерен и лапидаран. „У погледу технике, казао је Скерлић, то је последња реч уметничког савршенства у српској поезији“.
Са Шантићем, Ракић је најуспелије обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, прожето дискретношћу и смеровима модерног мислиоца.
Ракић не пева ради лепоте као Дучић, већ ради мисли; он није поклоник ренесансе и Запада, већ бола и „насладе у патњи“. Утицај француског симболизма и декадансе осећа се у његовој лирици само у изражају. И он се служи симболима за исказивање својих дубоких мисли, као што се служи симболиком и у својим родољубивим песмама, али је његова филозофија живота израз наше расе, потпуно самоникла. Његове мисаоне песме су јасне иако дубоке, једноставне и поред речитости, присне, топле и утешне иако прожете најснажнијим песимизмом. То су најбоље, најлепше песме у српској мисаоној лирици.
(Извор Википедија)
Искрена песма
О склопи усне, не говори, ћути,
Остави душу, нек’ спокојно снева
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И ласте лете пут топлих крајева.
О склопи усне, не мичи се, ћути!
Остави мисли, нек’ се бујно роје,
И реч нек’ твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.
Ћути, и пусти да сад жиле моје
3абрекћу новим заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје,
Пред величанством природе! А по том,
Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов, и надахнуће цело,
Нечујно, тихо, потоне у таму
Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, ма да
У том тренутку не осећам тако…
А ти ћеш, бедна жено, као вазда,
Слушати радо ове речи лажне:
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.
И гледајући, врх заспалих њива,
Како се спушта нема полутама.
Ти нећеш знати шта у мени бива,
Да ја у теби волим себе сама,
И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале к’о плима!
За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља!
Ал’ не волим те, не волим те, драга!
И зато ћу ти увек рећи: Ћути!
Остави душу, нек’ спокојно снива
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И тама пада врх заспалих њива.