• Симултанка

  • Студијско путовање

  • Шаховска секција

  • Мали мајстори

  • Излет Ученика

ОШ "Милан Ракић"

Нови Београд, Војвођанска 62

Милан Ракић

Београд, 1876 — Загреб, 1938)

Milan rakicРођен је 30. септембра (18. септембра по јулијанском календару) 1876. године у Београду. Његов отац био је Димитрије Мита Ракић, министар финансија 1888. године, а мајка Ана је ћерка академика Милана Ђ. Милићевића. Сестра Љубица је била удата за Милана Грола. Био је ожењен Милицом, ћерком Љубомира Ковачевића.

Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а правни факултет у Паризу. По повратку у Србију се оженио, а затим запослио као писар у Министарству иностраних дела 1904. године. Као дипломата је службовао у Српском конзулату у Приштини, Српском конзулату у Скопљу, Солуну и Скадру.

У време Првог балканског рата постављен је за првог окружног начелника Приштинског округа (њега убрзо смењује Тодор Станковић).

У време Првог светског рата био је саветник посланства у Букурешту 1915. и Стокхолму 1917. године, а крајем рата у Копенхагену. Од 1921. био је посланик у Софији, а од 1927. у Риму. У дипломатској служби је био скоро до смрти као посланик Краљевине Југославије у иностранству. Умро је у Загребу 30. јуна 1938. године.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1922, а за редовног 12. фебруара 1934.

Њему у част установљена је песничка награда Милан Ракић коју додељује Удружење књижевника Србије.

Књижевни радови
Ракић се својим првим песмама јавио у „Српском књижевном гласнику“ 1902. Потом је објавио три збирке песама (1903. 1912. 1924.), које је и публика и књижевна критика најодушевљеније поздравила. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише.

Критички осврт
Његове малобројне песме одликују се највишим уметничким особинама и представљају врхунац у изражају оне песничке школе коју је основао Војислав Илић. Поред Шантића и Дучића, Ракић је трећи велики српски песник данашњице. И он је песничку вештину учио на француским узорима, али их није подражавао, већ је остао националан и индивидуалан. Он не пева ренесансне мотиве и бледе принцезе, већ православне и народне светиње: Јефимију, Симониду (Симонида), напуштену цркву крај Пећи, Газиместан (На Газиместану) итд. Он није фриволно духовит; савршенство његова израза није сјајан вербализам, већ вештина савладана до краја, вештина у облику кад постаје присна и спонтана. Он се нарочито истиче као версификатор. Усавршио је једанаестерац употребом богатих, звучних и неслућених сликова, давши му широк беседнички тон, свечан и отмен, буран каткада, а миран и присан најчешће. Његов језик је беспрекорно чист и крепак, реченица кристално јасна, стил без емфазе и блеска, умерен и лапидаран. „У погледу технике, казао је Скерлић, то је последња реч уметничког савршенства у српској поезији“.

Са Шантићем, Ракић је најуспелије обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, прожето дискретношћу и смеровима модерног мислиоца.

Ракић не пева ради лепоте као Дучић, већ ради мисли; он није поклоник ренесансе и Запада, већ бола и „насладе у патњи“. Утицај француског симболизма и декадансе осећа се у његовој лирици само у изражају. И он се служи симболима за исказивање својих дубоких мисли, као што се служи симболиком и у својим родољубивим песмама, али је његова филозофија живота израз наше расе, потпуно самоникла. Његове мисаоне песме су јасне иако дубоке, једноставне и поред речитости, присне, топле и утешне иако прожете најснажнијим песимизмом. То су најбоље, најлепше песме у српској мисаоној лирици.

(Извор Википедија)

 

ИСКРЕНА ПЕСМА


O склопи усне, не говори, ћути,
Остави душу, нек' спокојно снева
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И ласте лете пут топлих крајева.

О склопи усне, не мичи се, ћути!
Остави мисли, нек' се бујно роје,
И реч нек' твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
3абрекћу новим заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје,
Пред величанством природе! А по том,

Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов, и надахнуће цело,
Нечујно, тихо, потоне у таму

Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, ма да
У том тренутку не осећам тако...

А ти ћеш, бедна жено, као вазда,
Слушати радо ове речи лажне:
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући, врх заспалих њива,
Како се спушта нема полутама.
Ти нећеш знати шта у мени бива,
Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале к'о плима!

За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља!
Ал' не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек рећи: Ћути!
Остави душу, нек' спокојно снива
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И тама пада врх заспалих њива.

 





Ритам радног дана

ritam radnog dana

Дани отворене школе

Phet симулације

new phet logo3

Бројач посета

00188240
Данас
Јуче
Ове недеље
Овог месеца
Prošli mesec
Укупно
983
978
983
6372
10482
188240

Your IP: 35.175.191.168
14-10-2019 23:52