Путопис 3: АЉАНДРА, село које то није
У Португалу се налази једно место које излази на реку Тежо, зове се Аљандра. Она је удаљена од Лисабона тридесетак километара и тридесетак минута вожње возом. Португалци кажу да је Аљандра село, иако нама личи на неку варош или мањи град. Ово место окружују брда, река и зеленило. Око реке Тежо, вековима уназад концентрисао се живот овог места. Трговина и риболов су га и одржали. Улице Аљандре су пуне цвећа и дрвећа, а дрво које је пренето јз Африке и које је нама било посебно интересантно је „нешпра”, зато што по укусу и изгледу подсећа на нешто између наше кајсије и џенарике и нисмо могли да му одолимо. Оно по чему је Аљандра препознатљива јесу и мозаици од традиционалних португалских плочица, такозваних „азулејоса”.
Становници Аљандре познати су по гостопримству и опуштеном начину живота. Људи у овом месту углавном воде миран породични живот и блиски су једни са другима. Љубазни су и срдачни са туристима и зато се посетиоци осећају добродошлим.
Због близине Лисабона, у Аљандри се спајају традиционални португалски обичаји и модеран начин живота. У свакодневном животу може се приметити повезаност људи са реком Тежо и природом која окружује место. Река Тежо је важна за Аљандру јер су некада на реци постојале мале луке које су служиле као пристаништа за чамце, а рибари су такође и пецали на њима. Мањи лучки део постоји и данас, а река Тежо је важна јер су Аљандра и Лисабон и преко ње повезани. Трговци из Лисабона су често долазили на обалу Аљандре како би могли да размењују производе.
Занимљиво је и да је вода из реке Тежо у самој Аљандри слана, због близине океана и додира са њим.
Становници Аљандре ће вам радо причати о својој историји, животу и голубарској традицији. Голубе летаче некада су користили као писмоноше, касније су их користили и као оружје, јер су током рата преносили динамит до непријатељских линија, данас се поносе својим такмичарским тимовима.
Народ из Аљандре је окренут вери, те је тако незаобилазна знаменитост коју ће вам показати предивна црква „Матриз де Сãо Јоãо Баптиста де Алхандра”. Она је верски објекат, али и туристичка атракција која се налази на врху брда са кога се пружа диван поглед на реку, село и околину. Тај видиковац је логично место за предах приликом успона и шетње. Светац коме је посвећена био је лекар, између осталог.
Од локалаца смо чули да су се у тој цркви некада вршили и егзорцистички обреди, а и данас ће вас изненадити што се испред ње, уз остале свеће, иконице, бројанице и сувенире ту продају свеће у облику женских груди или плућа, јер становници верују да ће паљење и посвећивање тих свећа довести до излечења од рака.
Баш испред ове цркве смо од пријатеља из школе „Соеиро Переира Гомес”, који су током овог путовања били наша школа домаћин, научили једну забавну италијанску игру, налик на наше бројалице, а коју су они научили током мобилности у Белгији од својих италијанских пријатеља. Уз помоћ ове игре смо се још више зближили и спријатељили са њима.
Удаљена на десетак минута хода од железничке станице, налази се и школа ,,Соеиро Переира Гомес”. Она је подељена у неколико објеката, један део је намењен само за наставнике и канцеларије, други за кабинете и учионице. Постоји и посебан објекат намењен за одмор ученика и за мензу, у којој смо и ми ручали. Пошто је школа мала, сви ученици познају једни друге, без обзира на узраст, и понашају се као једна велика породица, иако су различите вере, националности или боје коже. Када смо дошли тамо, сви су нас срдачно дочекали, а после неколико сати понашали су се као да смо и ми из Португала.
Elena M Barek (уз корекције и малу помоћ наставнице Славице Ковачевић)